Izašla je iz kupatila u hodnik, ugasila svetlo i zatvorila vrata. Oh, mrak je. Kako to da nisam upalila svetlo u hodniku . . . – pomisli, dok joj lagana uznemirenost prođe kroz telo i um.
Klizi rukom po zidu. Traži kvaku. Zenice joj se šire, instinkt je upozorava na opasnost. Vraća se polako, ide unazad, opreznošću životinje. Kvake nema. Počinje da je hvata strah. Panično traži bilo kakav orijentir. Sijalicu od bojlera, senku, bilo šta, da zna gde se nalazi. Ali u hodniku je potpuni mrak. Tama je obavija. Kruži oko nje i pokušava da prodre u nju. Ona uporno mlatara rukama pipajući gole zidove koji joj se čine ogromni. Kilometarsko ogromni. Gubi dah, počinje da se guši, strah je obuzima celu. Zna da je u svom stanu, da je na sigurnom, ali je strah jači i urođena želja za preživljavanjem je tera da se bori protiv tame. U momentu kada otvara usta da vriskom potraži pomoć udara šakom u tupi istureni predmet. Kvaka. Ah, kako sam smešna, tražila sam je previsoko, odahnula je. Tih nekoliko sekundi joj je bilo predugačko i potpuno su je iscrpile.
Ulazi u dnevni boravak. Za svaki slučaj baca pogled na ulazna vrata. Sigurnosna brava je aktivirana. Osmehnula se. Laknulo joj je. Otkad je bila sa njim na kafi, ne spava mirno. Zašto je to prihvatila? Ni sama ne zna. Valjda zbog prošlosti, zbog sećanja. Očekivala je da će razgovor teći u drugom smeru. Da će razgovarati o danima koji su protekli od njihovog poslednjeg viđenja. Satima se spremala, doterivala. Blistala je kada ga je ugledala da je čeka. Mahnula je. Odmahnuo je i pošao prema njoj. Kada su se približili jedno drugom paralisala se.
Bože, i dalje je jednako lep.
Miris koji joj je tako poznat opijao ju je. Kao začarana lebdela je pored njega. Nešto ju je pitao, nešto je odgovarala, ne seća se šta. Seli su u elitni kafić. Tu su bili za njen rođendan pre dve godine. Kada joj je priredio iznenađenje. Ah, kako je bila srećna! Stare emocije su se vratile i gledala ga je zaljubljeno, kao da su i dalje u vezi . . .
Pored njih je prošla devojka sa punom korpom ruža. Nije obratio pažnju. Trgla se. Uvek bi joj kupio ružu. Neprimetno se nadurila, napućila je usne i uvređeno ga slušala. Pa ona je bila njegova princeza, kako se sada tako ponaša?
Pričao je o poslu, o psu kog je kupio posle onoga što mu se desilo sa njom, kako je pas najvernije biće koje i postoji i slične stvari. Gledala ga je i ćutala. U ustima joj se stvarao gorak ukus poraza, odbačenosti. On je bio miran. Ozbiljan. Proračunat. Nasmešila se. Zna da je voleo njen osmeh. Nije reagovao, kao da ga nije ni video. Nastavio je da priča. Glas mu je postajao sve oporiji. Kao osećaj kada rakija prođe kroz grlo. Rezak. Odjednom je počela da oseća mržnju uperenu ka njoj. Uplašila se.
Idemo, naredio je oštro. Pogledala je oko sebe. Kafić je bio prazan. Ostavio je novac u knjižicu sa računom, uzeo svoj mantil i krenuo. Ona je uzela svoj kaput i nemo išla za njim. Ispratio ju je do kola. Kada mu je poželela laku noć prošaputao je: Jelka, uništila si me. Posle onoga nisam isti. Ne mogu da radim onako produktivno, ne mogu da nađem devojku, ne mogu da se sredim. Ja ne postojim! Zato i nemam šta da izgubim. Uništiću i ja tebe. Vratiću ti sve!
Bez reči je ušla u auto. Ne seća se kako je ušla u stan. Plakala je satima i kroz jecanje ponavljala: Bojane, nisam htela da te prevarim, nisam, života mi!
To se desilo pre dva meseca. Uspela je da se sredi i vrati u normalu. I dalje je radila kao model, veoma uspešan i poznat. Polako je zaboravljala na negativan susret sa Bojanom. To jutro se kao i svako čula sa mamom kada je ustala. Uključila računar i proverila poštu. Iznenadio ju je mail od njega. Sa strepnjom ga je otvorila. Bio je prazan. Zbunila se. Možda je greškom poslat. Mahinalno je prodrmala glavom, kao da želi da negativne misli otera od sebe. Zatim je otišla na probu kostima koji je trebala da nosi na snimanju za neki katalog. Kada je došla kući bila je iznurena, samo se skinula i utonula u toplu kupku koja je uspevala da je opusti svaki put.
Tišinaaa . . . konačno tišina . . .
Iako ju je stres nadvladavao, te je zato i uhvatila panika u mraku dok je tražila kvaku, trudila se da bude smirena. Meka, nežna, mirišljava, ogrnula se bade mantilom i krenula ka spavaćoj sobi. Ušla je i pritisnula prekidač. Zatvorila je vrata i okrenula se. Vrisnula je. Bojan je sedeo na njenom krevetu. Nemo ga je gledala, ne pomerajući se.
Otkud ti tu u u ??? - nekako je prozborila.
O draga, ne deluješ srećna što me vidiš. Ne brini, navratio sam samo na kratko. Došao da uzmem nešto što je moje i odlazim i neću ti više smetati. – rekao je smireno, čak se i nasmešio. Pružio joj je ružu. Ne, nisam zaboravio da voliš ruže draga. Ovo je ona koju ti dugujem od pre dva meseca.
Šokirana je uzela ružu, nesvesno je pomirisala i malo se opustila. Bojane, kako si ušao? Znam da nemaš ključ, promenila sam sve brave . . . kako to izgledaš, zašto si tako prljav? – izgovorila je i dalje šokirana njegovim prisustvom, ali sada nekako smirenije.
Bojan se nasmešio. Draga, znaš da ja izvršim sve što naumim, rekao je nežno. I dalje te volim. Obožavam te. Živim za tebe. Tačnije, živeo sam – nasmejao se gorko.
Prišao joj je. Sve vreme ju je gledao u oči. Odnegde se čula tiha muzika sa radija. Zagrlio ju je. Bila je uplašena, ali i opuštena, ipak je to Bojan, njen Bojan, čovek sa kojim je planirala da provede ceo život. Zaplesali su. Nežno ju je poljubio u čelo. Zatim u vrat. I dalje me opija tvoj miris draga, šapnuo joj je poljubivši je u uvo. Pripila se uz njega. Bio je prašnjav, ali ona to sada više nije primećivala. Na sve je zaboravila. Zagrlila ga je. Njegova teksas jakna je bila nekako lepljivo vlažna. Pogledala je u dlan i on je bio krvav. Pogledala ga je u oči zabezeknuto, a on se samo nežno i mirno smeškao. Odgurnula ga je. Video je njene krvave ruke i okrenuo glavu ka prozoru. Falilo mu je pola lobanje, a mozak mu je curio niz leđa zajedno sa krvlju koja se sušila i lepila za odeću. Počela je da vrišti. Ponovo ju je zagrlio.
Draga, draga, gotovo je, draga, smiri se.
Jednim udarcem ju je onesvestio. Hladnim oružjem joj je izmasakrirao telo. Obrisao je ruke o pantalone i mirno krenuo ka prozoru. Kao mačka je iskočio napolje i nestao u mraku.
Sačekaću te iza ugla, rekao je i namignuo.
Muzika se više nije čula. Ozbiljan i zvaničan glas spikera je saopštavao najnovije vesti.
Još uvek neidentifikovani mladić, star 32 godine, se bacio pred šleper na autoputu Novi Sad – Beograd. Na sebi ima teksas jaknu i crne somotske pantalone . .
Pon Jun 16, 2008 1:49 pm
