Ulica je sijala zlatom jesenjih krošnji kada je Veljko laganim korakom stigao do broja trideset i devet. Zastao je na samoj ivici travnjaka i vrhovima prstiju dotakao drveno poštansko sanduče, a onda se hitro, poput kakvog kradljivca, osvrnuo u svim pravcima. Niz ulicu je lenjo plovio žuti yugo uglačane karoserije.
Veljko ponovo pogled okrete ka dvorištu koje se u blagom usponu penjalo do dvospratnice čistih belih zidova i cvećem opasane terase. Tanke mlazove vode slala je uvis, ka sjaju jutarnje zvezde, prskalica skrivena u travi.
Ručni sat pokaza da je stigao baš na vreme. Prešao je na drugu stranu ulice, seo na široku klupu, prekrstio noge i stavio naočare za sunce. Uvežbao je ovaj redosled radnji dolazeći svakoga jutra u sunčanu ulicu, još od dana kada je prvi put ugledao nju.
Sat je govorio istinu: kroz cvetnu zavesu video je kako se vrata bele kuće otvaraju, a onda ulica zasija svim svojim bojama. Poslednjih dana se svojski trudio da ne zaboravi raybanke na gornjoj polici vojničkog ormarića znajući da oči naviknute na mrak kasarne ne sme izlagati nezaštićene koloritu koji bi uvek bljesnuo sa njenim izlaskom. Nesvesna erupcije koju je stvarala pred zaljubljenim pogledom, ona bi nehajno zalupila vratima i presekla majčin pozdrav u vazduhu. Baš kao što je uradila i ovoga jutra. Prepleteni kožni kaišići sandala boje višnje nisu skrivali lepotu njenih stopala dok je bešumno gazila tri stepenika cvetne terase. Otkrivala su ta tri stepenika još i čvrstinu i mekost njenih grudi jedva sputanih belom lanenom haljinicom i svilenu nepokornost duge zlatne kose. Veljko se zapitao da li se maskirna uniforma mogla ogledati u zelenilu devojčinih dužica. Omamljen prizorom, omalenu debeljucu bubuljičavog lica i masne crne kose primetio je tek kada je sa stanarkom kuće broj trideset i devet razmenila hitar poljubac u obraz. Znao je da će devojke do Pete gimnazije pešačiti pola sata, ali njegovo vreme je gotovo isteklo. Čula zavisnih od nevine gracioznosti ustade sa klupe i skide naočare pokušavajući da zlato i belinu nazre kroz drvored sve dok se ne izmešaju sa sivilom prolaznika i senkama drvoreda.
Obrnuo se oko svoje ose na jednoj nozi kao pijanac, a šeretski osmesi i beli opasači krupajlija naslonjenih na maslinasto-zeleni džip ga odmah otrezniše.
Pon Jun 16, 2008 1:52 pm