Mladi Petar bio je odličan učenik. Kulturan, dobro vaspitan od strane porodice. Uzoran učenik i dobar drug. Ponos cele škole, pobednik mnogih takmičenja u skoro svim naučnim disciplinama. Svi su ga voleli. I predavači, i drugi učenici. Oduvek omiljen, stalno je bio u centru pažnje. Oko njega su obletale devojke, drugovi su se prosto takmičili ko će više vremena provesti sa njim, rodjaci su dolazili iz daleka samo da ga pitaju kako je i na čemu trenutno radi... A njemu je to smetalo. Nije voleo gužvu, ni sva ta okupljanja. Više je voleo da se posveti svom radu u tišini, bez ometanja i prekida od strane radoznalaca. Daleko od toga da je bio neki divljak koji je mrzeo ljude, samo mu je sve to jednostavno dosadilo. Nigde nije imao mira. Ni kod kuće, ni u školi. Nije mogao da ode na gradski bazen, u park na rekreaciju, nigde. Gde god bi se pojavio masa poznanika opkolila bi ga željna priče i dokonih razgovora koje je on prezirao iz dna duše. Ali odgojen tako da prema svima bude fin, nije ih terao od sebe. Umirao je, ali je dopuštao svom ubici da još jednom zabije nož. Pričao je sa njima, stajao i gubio dragoceno vreme nužno potrebno za duga razmišljanja. Dugo se mučio, imao noćne more. Počeo je da kopni i bledi. Uskoro su mu se pojavili podočnjaci, iskočile jagodice, izbledeo nekadašnji vedar duh i ostala je samo ljuštura nekadašnjeg čoveka. Doktor, kao i svaki drugi, preporučio mu je šetnje prirodom i kontakt sa ljudima. Nije ga razumeo. A on je samo želeo da se zatvori i odmori od sviju. Ne želeci da i dalje brine porodicu, poslušao je doktorov savet. Bar onaj o šetnjama. Medjutim, samo su ga još više presretali, zaustavljali na ulici, raspitivali se o nepoznatoj bolesti, načinu na koji se leči... A onda je neko predložio da šeta noću. Jednostavno, ne seća se ni ko je to rekao. Nekoliko drugova iz škole su ga zaustavili, pričali o svemu i svačemu. nije ih ni slušao. Samo je čuo kad neki glas, kao iz daljine, kaže da je veoma vruće i da je uveče lepše za šetnju. Tako se rodila ideja. Možda ne odmah, ali koren je bio posadjen, rastao i okupio njegov celokupan um do sutrašnjeg dana. Tada ga je i izneo porodici. Rekao im je, za ručkom, samo tako, da će od sada šetati noću. Zbunjeni, iz početka pokušali su da ga odgovore. Ali ne, bio je jak. Suprotstavio im se, rekao da će ili biti tako ili nikako. Kad već žele da ide u šetnje, ići će kad on hoće. Tako je i bilo. To vece, oko 23 časa, spremio se i izašao iz stana. Pomalo sumnjajuci u to da će ostati neprimećen, sišao je niz stepenište i izašao ispred zgrade. Nije bilo puno ljudi. Uglavnom starije osobe. Hladan vetrić pomilovao ga je po obrazu. Stvarno je prijatnije nego po danu, pomislio je. Krenuo je laganim korakom izmedju zgrada. Uglavnom sve je prekrivala tama, razbijena tek pokojom uličnom svetiljkom oko koje se skupljala gomila insekata. Uživao je u igri senki na terasama i fasadama zgrada pored kojih je preolazio. Posmatrao ih je kako se brzo menjaju u odnosu na njegovo kretanje; svetlo i tama igrali su svoj noćni valcer ne interesujući se za usamljenog prolaznika. A onda su zgrade polako ostale iza njega. Prešao je preko mračnog parkinga i ušao u park. Kako je on samo izgledao drugačije nego za vreme dana. Petar prosto nije mogao da veruje. Bledi i slabi zraci uličnih svetiljki jedva su se probijali kroz olistale krošnje drveća. Lišće je nežno šuštalo na vetru. Sve je bilo u nekoj blagoj i magičnoj poluseni iznad koje se, visoko na nebu, uzdigao pun mesec u svojoj zlatnožutoj boji. Oko njega se vila krvavocrvena koprena, odvajajući ga od oblaka koji su prolazili i ističući ga kao kakvo svevideće oko. Jedan jači nalet vetra proterao je Petru studen kroz kosti. Možda je ipak hladnije nego što je mislio, trebalo bi malo više da se zagrne. Uzeo je duks koji mu je do tada bio zagrnut oko pasa i počeo da ga oblači. U trenutku dok mu je glava bila skrivena majicom, a pogled onemogućen, Petar oseti neki neprijatan osećaj. Pogledao je oko sebe. Nije bilo nikoga, dokle god je pogled sezao. A to nije bilo daleko, jer su ga, kako je odjednom shvatio, opkolile senke. Nije shvatao šta se desilo. Još malopre bio je u svom parku u kom je bio hiljadu puta, a sad je gledao u potpuno nepoznato mesto, opkoljen nepoznatim krošnjama koje su se savijale ka njemu kao da žele da ga ugrabe, senke su mu se približavale stežući obruč, a mesec ga je posmatrao odozgo pazeći na svaki njegov pokret. Osetio je kako mu je disanje duboko i da mu srce lupa jako. Odlučio je da se vrati kući. Okrenuo se naglo, hteo je da potrči. A šta ako ga neko od poznatih vidi kako beži od mraka? Ako do sutra bude predmet svih šala u školi, u gradu? S mukom je progutao nakupljenu pljuvačku i zakoračio ka izlazu iz parka. Hodao je sporo, ali ne zastajkujući. Noge su mu bile teške, i trošio je mnogo snage da ih pokrene. A onda je osetio. Neko ga je posmatrao. Okrenuo se i pogledao. Iza njega nije bilo nikoga. Osetio je kako mu srce lupa sve jače. Skoro da nije uopšte disao. Polako, pazeći da ipak nešto ne uoči u žbunju pored staze, okrenuo se da podje. Ispred njega je stajala visoka prilika ogrnuta senkom. Uspeo je da vidi samo zelene oči koje su ga posmatrale sjajeći se na mesečini koja se probila kroz granje...
U polusnu, Petar oseti nesto meko pod rukom. Platno. Bio je to čarsaf. U trenutku se razbudivši, opipao je jastuk pod glavom. Tvrdo-uštirkan. Iako je prostorija bila u tami nazreo je da su zidovi okrečeni u belo. Zid levo od njega bio je zaklonjen belom zavesom, a jedina vrata bila su desno, pri kraju suprotnog zida. Već je bio tu. Bolnica. Osećaj olakšanja prostruji mu telom, koje se naglo opusti. Petar udahnu duboko i pokuša da se seti šta se dogodilo. Verovatno ga je neko napao, i sad je u bolnici. Nije mogao da se seti napadača. Samo zelenih očiju koje su blesnule na mesečini. Verovatno će ga ispitivati policija, želeo je da se seti, da tu protuvu sto pre uhvate, ali nije mogao....
Vrata se otvoriše. Petra zaslepi svetlo neonske sijalice koja je treperila u hodniku. Primetio je siluetu na vratima. Neko je stajao tu, ali nije mogao da razazna da li se radi o muškarcu ili ženi. Jednostavno, zaslepljivalo ga je svetlo. A onda začu tih i nekako blag muški glas:" Kako se osećate mladiću?". Ovo ga potpuno razbudi. "Dobro sam. Čini mi se da sam bio napadnut, ali mislim da mi je sad dobro , doktore..."
"Doktor?", začudi se osoba na vratima, "ne, nisam ja doktor. Ako baš želiš titule, recimo da sam Grof..."
Petar malo bolje pogleda sobu i shvati da mesto na kom lezi nije krevet.
Pon Jun 16, 2008 1:47 pm
